Neplodnost i alternative
Kako reproduktivna tehnologija beleži sve impozantnije uspehe nudeći relativno brzo rešenje za problem steriliteta, sve manje govorimo o psihološkim uzrocima neplodnosti. Sada kada imamo nauku na našoj strani, ne trudimo se da razumemo tu delikatnu, ali ipak podmuklu vezu između psihološkog statusa i reproduktivne funkcije. Dejstvo hroničnog stresa nije uvek lako uočljivo. Ovakvi slučajevi se obično podvode pod: neobjašnjeni uzrok, što produbljuje nivo konfuzije, zabrinutosti i frustracije. Ono što se najčešće događa jeste prolongiranje menstrualnog ciklusa i/ili izostanak ovulacije, pod dejstvom kortizola i prolaktina koje luči organizam izložen stresorima.
Naravno, sve ovo privremeno onemogućava i odlaže začeće. Energija se preusmerava na druge, vitalne funkcije organizma. Reproduktivni sistem muškaraca je nešto otporniji na stres. Stres, naprezanje, iscrpljenost i briga svega neznatno umanjuju kvalitet sperme, ukoliko ne postoje neki drugi faktori koji remete plodnost.
Za mladu osobu koja pred sobom ima uspešnu karijeru, stabilnu partnersku vezu i optimalnu psiho-fizičku kondiciju saznanje o tome da je put ka potomstvu neizvestan u prvi mah može imati destabilišuće dejstvo. Zašto? Neko ko je naučio da ponašanje orijentiše prema činjenici da uspeh ili neuspeh zavisi od nje/njega i da je ostvarenje željenih ciljeva u velikoj meri stvar dobre organizacije, predviđanja i kontrole teško se sa lakoćom i naivnim poverenjem prepušta rukama lekara, makar oni bili i specijalisti za svoju oblast. Strah je možda poslednji u nizu emocija koje se tada javljaju. Ljutnja, frustracija usled gubitka kontrole, razdražljivost i tuga prvi su emotivni odgovori koje provocira saznanje da u svoj seksualni život uvodite trećeg igrača - specijalistu za neplodnost. Parovi koji ostaju seksualno aktivni i podjednako strastveni i maštoviti kao i pre ulaska u postupak vantelesne oplodnje beleže veći stepen uspeha, odnosno ostvarenih trudnoća.
Primera radi, zakon u Velikoj Britaniji i Austriji reguliše praksu u ovoj oblasti na nešto drugačiji način, nego što je to slučaj u Srbiji. Naime, pre nego što se par uključi u postupak vrši se psihološka evaluacija radi isključivanja akutne psihopatologije, kao što su to akutne depresije, bolesti zavisnosti, porodično nasilje... Žene koje ulaze u ovu neizvesnu i psihološki provocirajuću avanturu uz već prisutno depresivno raspoloženje ređe uspevaju da dođu do željene trudnoće u odnosu na psihološki uravnotežene žene. Takođe, tokom čitavog postupka paru je dostupan psiholog - savetnik čija se uloga sastoji u tome da olakša paru adaptaciju na novu životnu rutinu.
Proces vantelesne oplodnje, psihološki gledano, sastoji se iz nekoliko kritičnih faza:
- prva faza je prihvatanje činjenice da je to možda jedina opcija za ostvarenje biološkog roditeljstva,
- zatim sledi faza pokušaja, pogrešaka, neizvesnosti, iščekivanja i nadanja, a
- kao eventualna finalna faza, nastupa i suočavanje sa činjenicom da prolazak kroz čitav ovaj proces ipak ne garantuje uspeh.
U tom smislu, savetnik već od samog početka pomaže paru da preispita i razume svoje motive da postanu roditelji, zatim očekivanja od roditeljstva, viđenje uloge roditeljstva u partnerskoj dinamici, razloge zbog kojih isključuju opciju usvajanja, ukoliko je tako, i slična pitanja. Često, narcizam partnera ili jednog od njih može dovesti do toga da se ideja o usvajanju deteta otpiše ili se čak i ne razmatra. Fiksiranost na samo jedno rešenje doprinosi porastu doživljaja opšteg pesimizma i anksioznosti, distanciranja od svih drugih životnih ciljeva i ambicija, kao i umanjenja generalnog zadovoljstva sobom. Sam par retko zatraži podršku stručnjaka za mentalno zdravlje, budući da ne uočavaju vezu između svog medicinskog problema i lekovitog potencijala terapije “razgovorom“. Ovo je posebno slučaj kod parova koji, iz želje da sačuvaju nerealistična očekivanja, svesno izbegavaju suočavanje sa statističkim parametrima i ograničenjima uspeha.
Muški i ženski ugao
Naravno, postoje ogromne razlike između muške i ženske pozicije u ovom smislu. Ranije, u ne tako davnoj prošlosti, postojao je prećutni sporazum patrijarhata da je žena ta koja se podvrgava medicinskim inspekcijama, a potom i eventualnoj terapiji. Muška superiornost nije se smela čak ni preispitivati. Medicina, a takođe i psihologija, nam danas govori da je u pitanju zajednički izazov i to na svaki način. Pre svega, suočavanje sa nemogućnošću da se ostvari željena trudnoća predstavlja temu koja provocira i preispituje kvalitet same partnerske veze.
Podaci otkrivaju da su parovi koji donesu odluku da se upuste u proces vantelesne oplodnje istovremeno i parovi čiji je kvalitet odnosa na zavidnom nivou. Takođe, tokom prve godine nakon rodjenja deteta, za razliku od parova koji su dete dobili prirodnim putem, roditelji koji iza sebe imaju iskustvo asistirane oplodnje ne pokazuju znake nezadovoljstva brakom. Naprotiv, oba roditelja ravnopravno doživljavaju roditeljstvo ne samo kao novu životnu ulogu već i kao nagradu za sav trud koji su uložili. A trud, kao što znamo podrazumeva kako finansijsko, tako i psihološko investiranje.
Post-porođajna depresija je izuzetno retka pojava kod majki koje su do potomstva došle na ovaj način. Zreliji pristup majčinstvu, imali priliku da zajednički osmisle svoj novi identitet i da prilagode svoje vaspitne stilove unapred. U praksi vidimo da su majke koje su svoju decu dobile uz pomoć biomedicinske pomoći strpljivije u ophođenju sa njima, kao i da odaju utisak veće zainteresovanosti za njihovu dobrobit, čineći to na način koji nije prezaštićujući.
Partneri nestabilne psihološke strukture ili nestabilnog stila vezivanja obično ne stignu do trenutka kada treba doneti odluku da uz pomoć nauke dođu do zajedničke dece, jer sama veza zapadne u krizu ili se prekida. Ova razlika se objašnjava time što parovi zadovoljni partnerom i odnosom, zasnivaju ovu hrabru odluku, između ostalog, i na potrebi da uzajamnu ljubav i zadovoljstvo, već prisutno, prenesu i na naredne generacije.
Doc. dr Kristina Brajović Car, psiholog
